Kupac dominira društvom

Tokom perioda „stagflacije“ sedamdesetih godinama dvadesetog veka: ljudi su izgubili poverenje u vladu ali su zato povratili poverenje u tržište.

Privlačnost tržišta bila je očigledna čak i na antikapitalističkom Istoku. Međutim, neposredno posle ove najnovije krize, i tržište i vlada završili su tako što se u njih gotovo nimalo ne veruje. Pitanje je zašto je tako. Zašto, suprotno očekivanjima mnogih, krizom tržišta nije vraćeno poverenje u vladu bilo u Evropi bilo u SAD?

Nemački sociolog Volfgang Štrek daje, po mom mišljenju, uverljiv odgovor na ovo pitanje. On smatra da je tržišna revolucija, koja je započela kao odgovor na ekonomsku krizu iz 1973. godine, jednostavno uništila tržište „državne robe“ - robe koju su proizvodili ili distribuirali državni organi a koja je bila „uniformno oblikovana“. U svojoj analizi Štrek povlači oštru liniju razgraničenja između demokratskog kapitalizma pre 1973. godine, kojim je dominirala takozvana državna roba koja je obezbeđivala osnovne stvari za modernu porodicu - automobil, mašinu za pranje veša i tako dalje - i mnogo raznovrsnije robe koja se nudila na tržištu, kao što su automobil i mašina za pranje veša koji zadovoljavaju posebne sklonosti i ukuse. Prema Štrekovom tumačenju, u posleratnom demokratskom kapitalizmu poslovanje se odnosilo na snabdevanje standardizovanim proizvodima. Razlika između privatnog sektora kojim su dominirale velike kompanije i javnog sektora bila je minimalna. Bilo je to klasično tržište prodavca gde su i vlada i tržište bili usmereni na zadovoljavanje potreba društva. Poznavali su potrebe i bili su u mogućnosti da ih zadovolje. Međutim, poznavanje potreba nije isto što i razumevanje želja. Kako su zapadna društva postajala bogatija, tako su zahtevi potrošača postajali sve raznovrsniji. Ljudi su sada počeli sebe da određuju pre svega na osnovu robe i usluga koje su kupovali. Potrošnja više nije imala veze sa zadovoljavanjem potreba već s formiranjem identiteta. Novi preovlađujući trend postala je diversifikacija proizvoda: okretanje tržišta od zadovoljavanja potreba ka služenju željama. Kada je prosečni nemački kupac kupio svoj prvi automobil, to je učinio zato što mu je bio potreban. Ali, kada je odlučio da ga proda, iako mu je sasvim dobro služio, i kupi novi, to je učinio iz sasvim drugačijeg razloga. Želeo je automobil koji podstiče njegovu maštu ili se uklapa u socijalni status kojem teži.

U stvari, kupac je počeo da dominira ne samo tržištem već društvom u celini. Postalo je jasno da država ne može da pruži diferencirane usluge - upravo ono što je novi građanin-potrošač očekivao. Njen najvažniji cilj bio je da se postara da ljudi budu tretirani jednako; obezbeđivanjem pravde ili socijalnih usluga ponosno se potvrđuje da je država nepristrasna prema rasnim, klasnim i polnim razlikama. Međutim, društva su vrlo brzo izgubila poštovanje prema toj nepristrasnosti, jer su ona zapravo očekivala da im država pruži ono što je tržište moglo da im pruži. To je jedan važan razlog što vlada nije uspela da povrati autoritet u aktuelnim okolnostima, i što čak i učesnici pokreta „Okupirajmo Vol strit“ uporno zahtevaju da jedini porezi koje treba povećati moraju biti porezi od prezrenih jedan odsto najbogatijih. Oni žele da vlada kazni bogate, ali ni oni ne veruju toj vladi.

Bogati i moćni nikada nisu bili mnogo popularni među siromašnima i nemoćnima. Sada su meritokratske elite čak i omraženije od svojih prethodnika, a javna ozlojeđenost „zaslužno bogatima“ iznova oblikuje građansku percepciju o demokratiji (iskustvo Centralne i Istočne Evrope naročito je poučno, jer se upravo u tim delovima Evrope nejednakost u jednom trenutku ekstremno povećala.) Do sedamdesetih godina dvadesetog veka demokratizacijom se umanjivao jaz do kojeg je dovodila nejednakost. Demokratija je, na kraju krajeva, obećavala i jednakost. Polagala se nada da će u ovim novim političkim režimima, u kojima su milioni ljudi mogli da glasaju, oni na vrhu morati da obezbede legitimnost uz pomoć siromašnih. Istorijski posmatrano, socijaldemokratski kompromis posleratnog perioda više je bio nastojanje bogatih da učine kapitalizam legitimnim nego trud siromašnih da ga prevladaju.

Ono zbog čega su današnje elite neprihvatljive upravo je njihova percepcija sebe samih kao onih koji zarađuju novac na „ispravan način“. 

Tako da ne duguju nikome ništa (samo obratite pažnju na to kako gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg opravdava svoju politiku: to što on ne može biti kupljen znači da su njegova politička načela suštinski nepristrasna).

Dvadesetih godina dvadesetog veka Džon Majnard Kejns je tvrdio da društvo toleriše nejednakost zato što postoji ekonomska logika stavljanja povećanog prihoda u ruke klase za koju je najmanje verovatno da će taj novac trošiti. „Da bogati troše svoje novostečeno bogatstvo na sopstvena zadovoljstva“, pisao je Kejns, „svet bi već odavno takvo uređenje smatrao nepodnošljivim“.

Ono što danas elite čini u toj meri prezrenim nije toliko njihova napadna potrošnja, već nedostatak osećaja za zajedništvo. Elite su se oslobodile, odvojile od svojih zajednica. Po tradiciji, zapravo su niže klase napuštale zajednicu. Sada to čine elite. Istorijski posmatrano, vlasnik imanja realno nije mogao da odnese zemlju i kuću, niti je industrijalac iz ranijeg perioda mogao da utekne odnoseći i svoju fabriku. Finansijer, međutim, može to relativno lako da učini sa svojim bogatstvom. Nove elite su samouverene, jer one ne samo da su pokretne, već često i odbijaju da sebe vide kao deo šireg društva. U periodima krize one ne predvode zajednicu, već je napuštaju. Grčka je tipičan primer takvog slučaja. Tokom poslednjih godina ova zemlja je doživela visok stepen ekonomskog urušavanja, koji je neuobičajen za mirnodopski period. Političari su pozivali građane da se svakodnevno žrtvuju u ime nacije. Međutim, dok su elite pozivale druge da se žrtvuju, same su bile zaokupljene iznošenjem novca iz zemlje. Fridrih Šnajder, profesor ekonomije na Univerzitetu Johan Kepler u Lincu u Austriji, procenio je da se oko sto dvadeset milijardi evra osnovnih sredstava Grčke nalazi van zemlje (deponovano u bankama, u obliku nekretnina i u neoporezovanim prihodima od poslovanja), što predstavlja neverovatnih 65 odsto ukupne ekonomske proizvodnje zemlje. I dok se od nacije traži da stegne kaiš, u isto vreme njene ekonomske i političke elite spotiču se jedna o drugu jureći da napuste zemlju i imovinu prenesu negde drugde. U sadašnjem trenutku, otprilike 15.000 pripadnika grčke elite nalazi se pod istragom zbog neplaćenih poreza i nelegalnih finansijskih transfera. Da li je odista čudno što narod nezavisnost svojih elita doživljava kao gubitak svoje građanske moći?

Meritokratska elita je stoga najamnička elita. Ona ne želi da pripada, ali želi da bude poštovana, da joj se dive, čak i da bude voljena. Način na koji nove globalne elite sebe predstavljaju podseća na Marksov opis proletarijata u Manifestu Komunističke partije - one su proizvodna snaga društva. Njihova domovina je ceo svet, i budućnost pripada njima. Kada su bankari sa Volstrita objasnili zašto su prestali da podržavaju predsednika Obamu i okrenuli se njegovom suparniku, njihov glavni argument nije bio da se on oglušio o njihove interese, već da je povredio njihov ponos. Nije im smetalo ono što je uradio velikom biznisu, nego način na koji je govorio o njemu.

Ovaj paradoks moći ilustruje intenzitet odnosa između onih koji vladaju i onih kojima se vlada. Istinska moć ne potiče od nezavisnosti elite od društva, već pre od njene zavisnosti. Te elite su „privatizovale“ izlaz koji društvo ima u slučaju opasnosti. To jest, one mnogo lakše sebi mogu da priušte odlazak kada nastupi težak period, a to ih kao društveni sloj, u krajnjem ishodu, čini ne samo manje legitimnim već i manje moćnim.

Dobro poznata francuska gravira iz 1848. godine, kada su francuski građani dobili opšte pravo glasa, oličava dileme evropskih demokratija u trenutku njihovog nastajanja. Na ovoj graviri prikazan je francuski radnik s puškom u jednoj ruci i glasačkim listićem u drugoj. Poruka je jasna: meci za narodne neprijatelje i glasački listići za klasne neprijatelje.

AUTOR: I. KRASTEV