Treba se okrenuti budućnosti

Život, bilo gdje na svijetu, nije tržnica ili voćnjak iz kojeg može da se uzme samo najbolje, kvalitetno ili ukusno. On je mukotrpan, izuzetno težak, ali istovremeno lijep i prepun iznenađenja. Ukoliko želite da se oduprete problemima i opstanete, treba da vjerujete u sebe, u rad i svoje najbliže (svoju porodicu). Iznad svega treba čuvati i sačuvati pamćenje, svijest (vlastita saznanja) i vjeru. To su neprolazne vrijednosti, i nije nikakvo čudo što su one danas, u ovakvom sistemu poremećenih vrijednosti,  veoma ugrožene.

Ne treba da se zavaravamo, situacija u društvu biće sve teža, ako se što prije ne vratimo znanju i iskustvu naših predaka (koji su s koljena na koljeno prenosili ta znanja i iskustava mnogim generacijama prije nas), a koja nam jedino mogu garantovati da ćemo se na pravi način suprotstaviti svim budućim problemima. Vjera je lična stvar i svako treba pronaći svoj životni put, tačnije onu mjeru vjerovanja koja mu najviše odgovara.

Svaki čovjek koji izgubi pamćenje, gubi sebe, prestaje da bude ličnost i postaje ljuštura ili zaboravljena biljka koja samo vegetira i čeka da uvene. Isti slučaj je i sa narodom. Ako odustane od borbe i prepusti se drugima da odlučuju o njegovoj sudbini ,gubi samostalnost, gubi slobodu odlučivanja.

Najveći nacionalni problem mnogih „malih naroda“ jeste gubitak pamćenja, kada se vlastita istorija i njene znamenite ličnosti kolektivno zaboravljaju. Tradicija uvijek može da bude zloupotrebljavana, ali nikako ne treba da nam smeta ili da to tragično doživljavamo. Narodna tradicija, u ovim teškim i prelomnim trenucima, nam je itekako potrebna, jer njome se učvršćuje identitet i duh naroda.

 Ako se zapitamo: „ Kako pokrenuti onemoćali privredu i ekonomiju ili kako nastaviti dalje?“, pravi odgovor glasi: „ Napravite prvi korak i poslije njega nastaviti koračati dalje u budućnost.“ Treba se okrenuti resursima koji nam stoje neiskorišteni i kojih imamo u izobilju. Prirodni resuri koje imamo, i koji već decenijama stoje maksimalno neiskorišteni, jesu poljoprivredni. Moraju se što hitnije obnoviti uništena poljoprivreda, tačnije ono što je u jednom njenom razvojnom periodu davalo dobre rezultate. Zemljoradničke zadruge su sedamdesetih godina prošlog vijeka radile po tržišnim principima, a danas nam to Zapad plasira kao svoje vrhunsko dostignuće privrednog rasta i istinu ekonomije.

Diskontinuitet i smjena generacija su naši najveći problemi. Mlađe generacije ne žele da nastave poslove kojim su se bavili njihovi očevi, tako da kolektivno iskustvo i njihovo znanje neminovno pada u zaborav. Na taj način gubi se i nestaje sve ono što su prethodne generacije jednog naroda brižno sakupljale i prenosile na svoje potomke. Mala privreda i preduzetništvo postojali su prije četrdeset i pedeset godina, ali uništeni su u periodu od 1946. do 1948. godine zatvaranjem malih zanatskih radnji pod izgovorom da su to ostaci kapitalizma. Time su na duži period uništili preduzetnički duh na ovim prostorima.

Na sličan način su razbijeni i krupni zemljišni posjedi, a danas težimo da tu istorijsku grešku ispravimo. Diktature će uvijek određivati našu sudbinu, nekada je to bila diktatura Kominterne, a danas neoliberalizma. Od istorije nismo ništa naučili i umjesto da čuvamo kolektivnu svijest i znanja koje su nam u amanet preci ostavili, mi robujemo nečijim diktatima.

Svjedoci smo gašenja mnogih ruralnih lokalnih zajednica. Sela su danas siromašnija nego ikada i slabo naseljena, a poznato je da opstanak gradova zavisi od razvijenog i „živog“ sela. Koegzistencija grada i sela je uveliko poznata, ali se ta istina zanemaruje iz sitno interesnih i ličnih razloga pojedinaca u lokalnim parlamentima. Bogata i naseljena sela rezultiraju bogate gradove sa razvijenom privredom. Odumiranje sela neminovno dovodi do odumiranja gradova. Demografska slika u RS jeste loša, ali ne i katastrofalna. Država mora na djelu pokazati seljacima da njihova proizvodnja ima nekakvog smisla, da život i ostanak mladih na selu ima budućnost, a koji treba da ih motivišu da nastave poljoprivrednu proizvodnju i život na selu. Sistem koji to treba da populariše je, nažalost, više zainteresovan za masovnu zabavu građana nego za popularizaciju poštenog rada. "Hljeba i igara" postali su uobičajeni načini vladanja masom u neoliberalizmu (po ugledu na rimske careve). Proizvodnju i pošten rad slabo ko i pominje, a kako i ne bi kad su svakodnevno bombardovani zabavnim sadržajima (mediji promovišu sadržaje koji bude želju za opuštanjem i zabavom, a sve marketing aktivnosti su podređene popularisanju tih sadržaja). To su uzroci zbog kojih omladina najčešće bježi sa sela i traži mjesta koja im to mogu obezbjediti. 

Ne smijemo postati ksenofobični, ni euforični po pitanju „skorog“ ulaska u EU. U svijetu, a ni u EU ne vlada blagostanje. U EU takođe ima kriminala i korupcije, ekonomske krize i siromaštva. Nepotizam i broj zaposlenih u javnom sektoru sa glomaznim birokratskim aparatom čine Brisel nezaobilaznim mjestom korupcijskih radnji. Uzmimo za primjer da je samo u 2012. godini obim korupcije u EU bio je 120 milijardi evra. Iz tako velikih i složenih društvenih sistema, kao što je EU, treba uzimati pozitivna iskustva, dobre strane tog sistema, ali da bismo to postigli, treba prvo dobro da ga proučimo i upoznamo.

Globalizacija sama po sebi veoma je opasna ako se narod ne pripremi da od nje uzima kvalitet, već zaveden ili pogrešno usmjeren slatkorječivim političarima uzima samo škart. Što se upravo desilo zemljama u tranziciji, a čiji smo mi očit primjer. Ovakav pristup može odgovarati samo profitersko ustrojenom bankarskom lobiju, jer se time stvara idealno tlo za plasmane nepovoljnih kredita koji sigurno uvode svoje klijente u dužničko ropstvo. A svako ko pokuša kočiti taj proces biće uklonjen sa važnih javnih pozicija i optužen da koči razvoj, ne samo bankarskog sektora nego i cjelokupne privrede i društva uopšte. Na taj način cijelo društvo se sistemski uvodu u dužničko ropstvo. Zaštita od takvog ropstva ne smije se prepustiti ličnoj odgovrnosti pojedinaca (političara), koji su po prirodi (pravilu) povodljivi  i skloni pretjeranom trošenju i zaduživanju. Ljude u uslovima globalnih promjena je izuzetno lako dresirati, pogotovo kada pristanu da žive u čoporu, ali treba imati na umu da ljudi u čoporu ne vole promjene. Zbog toga je svaka promjena u čoporu najava opasnosti, a ukoliko se u čoporu pokaže neki novi lider, dreseri će naći način da ga smjesta uklone. Prije toga će, naravno, pokušati da prevedu budućeg novog lidera na svoju stranu i da radi za njihove interese, pa ako on na to pristane, onda će ga ostaviti u njegovom čoporu. Na političkoj sceni će on igrati svoju igru dvojne lojalnosti, pa će ubijediti čopor da sve čini samo za njih. Kada ih u to ubijedi ili izgubi interes, on će ih jednostavno napustiti i prepustiće ih sudbini. Čopor tada sa lakoćom prihvata bilo koga ko im se nudi kao lider, i cijela priča se iznova ponavlja.

Da bi se to spriječilo i onemogućilo, treba razvijati društvenu svijest i kvalitetan obrazovni sistem. Sistem koji će školovati i građane i djecu, poučavati ih praktičnim znanjima koja će moći koristiti u daljem životu i radu. Reforme školstva su zablude za siromašna društva (u koje spada i naše društvo) sa svim svojim vrlinama i manama. Razvijene zemlje znaju da se školski sistem ne reformiše. On je kod njih klasično ustrojen, strogih pravila i standarda, i takav treba da bude, jer on stvara čvrste - karakterne ličnost  koje znaju šta žele od života i šta su joj prioriteti. U takvom sistemu nema demokratije, jer mora se znati ko koga uči i ocjenjuje – profesor učenika, a ne obrnuto.

Imamo sistem školstva, ali moramo u njega da vratimo kolektivna (iskustvena) znanja koja posjedujemo. Nigdje ne stoji u zakonu da svi koji upišu školu moraju i da je završe, nego da je zakonska obaveza roditelja da upiše dijete u školu. Razvijene zemlje to veoma dobro znaju tako da se djeca bogataša školuju u internatima, a siromašna djeca u javnim školama. Njihov školski sistem daje pozitivne rezultate - njihova se društva i privrede razvijaju, a naš reformisani sistem nikako da djeci pruži funkcionalna znanja koja će im u životu biti potrebna (što pokazuju brojna testiranja vršena zadnjih decenija). Društvo koje želi napredovati i razvijati vlastitu ekonomiju, probuditi uspavanu privredu mora razvijati kvalitetan obrazovni sistem (a ne reformisti ga, jer reforme oduzimaju vrijeme i novac – kojeg nemamo za bacanje) koji će budućim generacijama pružiti šansu u nemilosrdnoj borbi na konkurentnom svjetskom tržištu.

Najveće postjugoslovenske zablude

- Najveća zabluda se i dalje sastoji u tome da ljudi još uvek veruju u takozvanu tranziciju, da će tamo - bila to Evropska unija ili „razvijeni Zapad“ - biti bolje. Ali i to se menja. Ljudi su sve više svesni da ovo stanje nije održivo, i da nas ne čeka dobra budućnost ukoliko se sve zablude tranzicijskog perioda ne izvrnu na glavu.

Šta neoliberalizam donosi ovom našem prostoru?

- Šezdesetih godina, Jugoslavija je imala prosečni industrijski rast od šest zarez jedan odsto, zdravstvo i obrazovanje bili su besplatni, pismenost je bila devedeset jedan odsto, a očekivani životni vek sedamdeset dve godine. To je službena statistika Svetske banke. Ali, to je sve počelo da se menja nakon što je neoliberalizam krenuo da se uvlači u trbuh Jugoslavije. Ne znam koliko je poznato da je Jugoslavija između 1979. i 1988. uzela čak šest kredita od Međunarodnog monetarnog fonda, i da je samo mesec dana nakon Titove smrti potpisala najveći kredit koji je MMF ikada dao na svetu do tog datuma. Ono što je Jugoslavija morala da učini zauzvrat jesu, naravno, „strukturalne reforme“, a konsekventno, umesto da se situacija poboljša, došlo je do rapidnog pada razvoja, standarda života i masovnog otpuštanja radnika.

- Od 1980. do 1987. industrijski razvoj pao je na 2,8 odsto, a 1987. već je bio na nuli, dok je 1990. dospeo na minus deset. Kada ovih dana iznova koketira s MMF-om, samo se setite koliko je ljudi bilo na ulicama 1987. Te godine, nakon šest kredita MMF-a, u čitavoj Jugoslaviji bilo je 1.686 radničkih štrajkova, u kojima je učestvovalo 288.686 radnika. Dalje zaduživanje neće ni podstaći proizvodnju, niti će izvući zemlju iz krize. Daljim zaduživanjem srljamo u novu katastrofu!

Veliko je pitanje da li sama EU zna šta želi od sebe?

- Stalno slušamo kako Nemačka ili Brisel „diktiraju“ stvari. Na ovim našim prostorima uvek je postojala ta potreba da se neki grad na B uzme kao fantazmatski objekt donošenja odluka. Prvo su to bili Beč i Budimpešta, potom je to bio Beograd, a sad je Brisel. Ali, pravi problem nije niko „napolju“, pravi problem je naša lumpenburžoazija, ova kompradorska elita koja vrlo dobro sarađuje sa kolonijalnim gospodarima.

Šta EU želi na Balkanu, a šta narodi na Balkanu žele od današnje EU?

- EU želi isto ono što je Austro-Ugarska želela pre izbijanja Prvog svetskog rata. Ovaj je prostor uvek bio kolonija. Za vreme Austro-Ugarske, Balkan je služio kao poligon za eksploataciju prirodnih bogatstava - šume Bosne i Hercgovine bile su najveća pošumljena teritorija u tadašnjoj Evropi iza Finske. Paralelno, došlo je do sprečavanja domaće industrije. Slična se situacija ponavlja i danas. Narod je ponovo zadužen, iskorišćava se jeftina radna snaga, iskorišćavaju se prirodna bogatstva. Uz svečana obeležavanja sto godina od izbijanja Prvog svetskog rata, svi govore o tome kako je rat završen. Ali, umesto Austro-Ugarske monarhije dobili smo austrijske, nemačke i francuske banke! Sedamdeset pet odsto banaka u Srbiji u stranom je vlasništu, devedeset odsto u Hrvatskoj, a čak devedeset pet odsto u Bosni i Hercegovini. Je li rat zaista gotov, ili se samo vodi drugim sredstvima?

U čemu je danas pravi problem Hrvatske i Slovenije, Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore, koje se još uvek bore za taj status?

- Kada je pre nekoliko godina britanski istoričar Nil Ferguson održao predavanje u Zagrebu, ulazak Hrvatske u EU opisao je ovako: Hrvatska će u Uniju ući posle ponoći, kada su već svi gosti pijani, a hrane je ponestalo. Prostor je potpuno uneređen, mnogi spavaju, a neki su već uzeli kapute i pripremaju se za odlazak. Ako je ulazak Hrvatske u EU moguće opisati na ovaj način, kako onda opisati ulazak Srbije? Pa nikako drugačije nego kao dolazak na „after-parti“.

Zašto se nama na ovim prostorima stalno podvaljuje da su Evropa i EU jedno isto?

- Zato jer „Evropa“ još uvek ima dobru konotaciju, uz nju se ne vezuje sve ono što se vezuje uz EU. Ali, razlika je ogromna. „Evropa“ nije samo geografski pojam, „Evropa“ je ideja. A kao ideja „Evropa“ još uvek može imati emancipatorski potencijal, kao što to može imati i Balkan. Za razliku od toga, EU je - pri čemu mislim pre svega na Evropsku centralnu banku i Evropsku komisiju - kao onaj bik u onom starom grčkom mitu, koji siluje Evropu, odnosno narod.

Neoliberalizmom, kao dominantnom ideologijom u EU, odbacuje se socijalna država koja je ideja veka i rezultat krvave sindikalne borbe i napretka. Koliko ljudi na ovim prostorima uopšte shvataju suštinu neoliberalizma, i gde je naša budućnost?

- Mislim da je sve više onih koji to shvataju na vlastitoj koži. Uzmite samo nove zakone o radu koji su gotovo istovremeno, ovog leta, prihvaćeni i u Srbiji i u Hrvatskoj. Lepo je to sažeo jedan stariji gospodin za vreme sarajevskog plenuma: „Ja možda ne znam što je internet, ali vi nećete znati što je penzija“. Sve većem broju ljudi na Balkanu je jasno da raspadom Jugoslavije nismo dobili ni demokratiju ni prosperitet, i ukoliko se hitno ne stane na kraj neoliberalnim merama - nećemo imati ni budućnost.

Izvor: Srećko H.

Kupac dominira društvom

Tokom perioda „stagflacije“ sedamdesetih godinama dvadesetog veka: ljudi su izgubili poverenje u vladu ali su zato povratili poverenje u tržište.

Privlačnost tržišta bila je očigledna čak i na antikapitalističkom Istoku. Međutim, neposredno posle ove najnovije krize, i tržište i vlada završili su tako što se u njih gotovo nimalo ne veruje. Pitanje je zašto je tako. Zašto, suprotno očekivanjima mnogih, krizom tržišta nije vraćeno poverenje u vladu bilo u Evropi bilo u SAD?

Nemački sociolog Volfgang Štrek daje, po mom mišljenju, uverljiv odgovor na ovo pitanje. On smatra da je tržišna revolucija, koja je započela kao odgovor na ekonomsku krizu iz 1973. godine, jednostavno uništila tržište „državne robe“ - robe koju su proizvodili ili distribuirali državni organi a koja je bila „uniformno oblikovana“. U svojoj analizi Štrek povlači oštru liniju razgraničenja između demokratskog kapitalizma pre 1973. godine, kojim je dominirala takozvana državna roba koja je obezbeđivala osnovne stvari za modernu porodicu - automobil, mašinu za pranje veša i tako dalje - i mnogo raznovrsnije robe koja se nudila na tržištu, kao što su automobil i mašina za pranje veša koji zadovoljavaju posebne sklonosti i ukuse. Prema Štrekovom tumačenju, u posleratnom demokratskom kapitalizmu poslovanje se odnosilo na snabdevanje standardizovanim proizvodima. Razlika između privatnog sektora kojim su dominirale velike kompanije i javnog sektora bila je minimalna. Bilo je to klasično tržište prodavca gde su i vlada i tržište bili usmereni na zadovoljavanje potreba društva. Poznavali su potrebe i bili su u mogućnosti da ih zadovolje. Međutim, poznavanje potreba nije isto što i razumevanje želja. Kako su zapadna društva postajala bogatija, tako su zahtevi potrošača postajali sve raznovrsniji. Ljudi su sada počeli sebe da određuju pre svega na osnovu robe i usluga koje su kupovali. Potrošnja više nije imala veze sa zadovoljavanjem potreba već s formiranjem identiteta. Novi preovlađujući trend postala je diversifikacija proizvoda: okretanje tržišta od zadovoljavanja potreba ka služenju željama. Kada je prosečni nemački kupac kupio svoj prvi automobil, to je učinio zato što mu je bio potreban. Ali, kada je odlučio da ga proda, iako mu je sasvim dobro služio, i kupi novi, to je učinio iz sasvim drugačijeg razloga. Želeo je automobil koji podstiče njegovu maštu ili se uklapa u socijalni status kojem teži.

U stvari, kupac je počeo da dominira ne samo tržištem već društvom u celini. Postalo je jasno da država ne može da pruži diferencirane usluge - upravo ono što je novi građanin-potrošač očekivao. Njen najvažniji cilj bio je da se postara da ljudi budu tretirani jednako; obezbeđivanjem pravde ili socijalnih usluga ponosno se potvrđuje da je država nepristrasna prema rasnim, klasnim i polnim razlikama. Međutim, društva su vrlo brzo izgubila poštovanje prema toj nepristrasnosti, jer su ona zapravo očekivala da im država pruži ono što je tržište moglo da im pruži. To je jedan važan razlog što vlada nije uspela da povrati autoritet u aktuelnim okolnostima, i što čak i učesnici pokreta „Okupirajmo Vol strit“ uporno zahtevaju da jedini porezi koje treba povećati moraju biti porezi od prezrenih jedan odsto najbogatijih. Oni žele da vlada kazni bogate, ali ni oni ne veruju toj vladi.

Bogati i moćni nikada nisu bili mnogo popularni među siromašnima i nemoćnima. Sada su meritokratske elite čak i omraženije od svojih prethodnika, a javna ozlojeđenost „zaslužno bogatima“ iznova oblikuje građansku percepciju o demokratiji (iskustvo Centralne i Istočne Evrope naročito je poučno, jer se upravo u tim delovima Evrope nejednakost u jednom trenutku ekstremno povećala.) Do sedamdesetih godina dvadesetog veka demokratizacijom se umanjivao jaz do kojeg je dovodila nejednakost. Demokratija je, na kraju krajeva, obećavala i jednakost. Polagala se nada da će u ovim novim političkim režimima, u kojima su milioni ljudi mogli da glasaju, oni na vrhu morati da obezbede legitimnost uz pomoć siromašnih. Istorijski posmatrano, socijaldemokratski kompromis posleratnog perioda više je bio nastojanje bogatih da učine kapitalizam legitimnim nego trud siromašnih da ga prevladaju.

Ono zbog čega su današnje elite neprihvatljive upravo je njihova percepcija sebe samih kao onih koji zarađuju novac na „ispravan način“. 

Tako da ne duguju nikome ništa (samo obratite pažnju na to kako gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg opravdava svoju politiku: to što on ne može biti kupljen znači da su njegova politička načela suštinski nepristrasna).

Dvadesetih godina dvadesetog veka Džon Majnard Kejns je tvrdio da društvo toleriše nejednakost zato što postoji ekonomska logika stavljanja povećanog prihoda u ruke klase za koju je najmanje verovatno da će taj novac trošiti. „Da bogati troše svoje novostečeno bogatstvo na sopstvena zadovoljstva“, pisao je Kejns, „svet bi već odavno takvo uređenje smatrao nepodnošljivim“.

Ono što danas elite čini u toj meri prezrenim nije toliko njihova napadna potrošnja, već nedostatak osećaja za zajedništvo. Elite su se oslobodile, odvojile od svojih zajednica. Po tradiciji, zapravo su niže klase napuštale zajednicu. Sada to čine elite. Istorijski posmatrano, vlasnik imanja realno nije mogao da odnese zemlju i kuću, niti je industrijalac iz ranijeg perioda mogao da utekne odnoseći i svoju fabriku. Finansijer, međutim, može to relativno lako da učini sa svojim bogatstvom. Nove elite su samouverene, jer one ne samo da su pokretne, već često i odbijaju da sebe vide kao deo šireg društva. U periodima krize one ne predvode zajednicu, već je napuštaju. Grčka je tipičan primer takvog slučaja. Tokom poslednjih godina ova zemlja je doživela visok stepen ekonomskog urušavanja, koji je neuobičajen za mirnodopski period. Političari su pozivali građane da se svakodnevno žrtvuju u ime nacije. Međutim, dok su elite pozivale druge da se žrtvuju, same su bile zaokupljene iznošenjem novca iz zemlje. Fridrih Šnajder, profesor ekonomije na Univerzitetu Johan Kepler u Lincu u Austriji, procenio je da se oko sto dvadeset milijardi evra osnovnih sredstava Grčke nalazi van zemlje (deponovano u bankama, u obliku nekretnina i u neoporezovanim prihodima od poslovanja), što predstavlja neverovatnih 65 odsto ukupne ekonomske proizvodnje zemlje. I dok se od nacije traži da stegne kaiš, u isto vreme njene ekonomske i političke elite spotiču se jedna o drugu jureći da napuste zemlju i imovinu prenesu negde drugde. U sadašnjem trenutku, otprilike 15.000 pripadnika grčke elite nalazi se pod istragom zbog neplaćenih poreza i nelegalnih finansijskih transfera. Da li je odista čudno što narod nezavisnost svojih elita doživljava kao gubitak svoje građanske moći?

Meritokratska elita je stoga najamnička elita. Ona ne želi da pripada, ali želi da bude poštovana, da joj se dive, čak i da bude voljena. Način na koji nove globalne elite sebe predstavljaju podseća na Marksov opis proletarijata u Manifestu Komunističke partije - one su proizvodna snaga društva. Njihova domovina je ceo svet, i budućnost pripada njima. Kada su bankari sa Volstrita objasnili zašto su prestali da podržavaju predsednika Obamu i okrenuli se njegovom suparniku, njihov glavni argument nije bio da se on oglušio o njihove interese, već da je povredio njihov ponos. Nije im smetalo ono što je uradio velikom biznisu, nego način na koji je govorio o njemu.

Ovaj paradoks moći ilustruje intenzitet odnosa između onih koji vladaju i onih kojima se vlada. Istinska moć ne potiče od nezavisnosti elite od društva, već pre od njene zavisnosti. Te elite su „privatizovale“ izlaz koji društvo ima u slučaju opasnosti. To jest, one mnogo lakše sebi mogu da priušte odlazak kada nastupi težak period, a to ih kao društveni sloj, u krajnjem ishodu, čini ne samo manje legitimnim već i manje moćnim.

Dobro poznata francuska gravira iz 1848. godine, kada su francuski građani dobili opšte pravo glasa, oličava dileme evropskih demokratija u trenutku njihovog nastajanja. Na ovoj graviri prikazan je francuski radnik s puškom u jednoj ruci i glasačkim listićem u drugoj. Poruka je jasna: meci za narodne neprijatelje i glasački listići za klasne neprijatelje.

AUTOR: I. KRASTEV

Može li demokratija da opstane kada ne verujemo svojim liderima

Nepoverenje birača

„Izbori ništa ne menjaju“ grafit je kojim je ižvrljan zid u centru mog rodnog grada Sofije u Bugarskoj. „Da izbori nešto menjaju, bili bi zabranjeni“ - navodi Ivan Krastev, analitičar i predsednik bugarskog Centra za liberalne strategije.

Niko se ne seća kada su se ovi grafiti prvi put pojavili niti ko ih je napisao – verovatno neki mladi anarhista ili neki ne baš tako mlad ulični umetnik. Niko ne zna zašto ih dobrostojeći vlasnici zgrade nikada nisu uklonili (nije zagonetno što to nije učinila opština, jer ona ionako nikada nema novca za takve stvari). Međutim, kako je vreme odmicalo, ovaj grafit je počeo da služi kao moto putovanja Bugara neistraženim oblastima demokratije. Kad god ih neko pita za mišljenje, anketari, reporteri i prijatelji, Bugari nikada ne propuštaju priliku da ih obaveste kako izbori neće promeniti nijednu jedinu stvar. A Bugari nisu jedini koji ovako govore i misle.

Da bi se naglasio cinizam javnosti u pogledu savremene stranačke politike, vredi ponovo ispričati priču o Vladimiru Bojku. Mladi Ukrajinac, Bojko je ambiciozan, pragmatičan i preduzetničkog duha. Godine 2004. bio je jedan od hiljada mladih ljudi koji su dane i noći provodili na kijevskom glavnom trgu demonstrirajući zbog lažiranja predsedničkih izbora u Ukrajini. On i drugi poput njega bili su simbol nacionalnog sna o istinskoj demokratiji, očekujući da će im ona doneti napredak, nove prilike i promenu. Nažalost, kao što nam je poznato, Ukrajina je u svom postrevolucionarnom periodu umesto toga bila svedok korupcije, neznanja i hibrisa onih na vlasti. Pokazalo se da su ukrajinski oligarsi bili jedini pravi korisnici promene. Nedugo posle revolucionarnih dana, vođe ovog pokreta krenule su u ofanzivu i počele ogorčeno da napadaju, ali ne korupciju, već jedni druge. Ekonomija je bila u slobodnom padu. Negativci iz doba revolucije ponovo su postali spasioci nacije. Bojko više nije bio zainteresovan da menja naciju i umesto toga se usredsredio na sticanje novca. Sada se bavi biznisom „iznajmljivanja mase ljudi“. Njegova firma Lak posao (Easy Work) napravila je bazu podataka nekoliko hiljada studenata, penzionera i nezaposlenih građana, koje u svakom trenutku može da angažuje. Njihov je zadatak da se pojave na demonstracijama političkih stranaka bilo gde u Kijevu, stoje satima i kliču ili skandiraju po komandi. Ideologija je nebitna Bojku ili onima koje zapošljava budući da pristaju da glume „građane“ na takvim demonstracijama. Zaista bitno jeste da se novac – obično četiri dolara na sat – isplaćuje na vreme. Građanski aktivizam u danima Narandžaste revolucije danas je najamnički aktivizam. Demokratija više ne označava politiku, već poslovni predlog.

Razborito je smatrati da su Bugarska i Ukrajina ekstremni primeri razočaranja u demokratiju. Ipak, takođe je istina da je raspoloženje bugarskih i ukrajinskih birača tipično i za šire trendove. Tokom poslednje tri decenije ljudi širom sveta glasaju više nego što su to činili i u jednom prethodnom periodu, ali u mnogim evropskim zemljama većina ljudi više ne smatra da njihov glas zaista išta znači. Već je dugo prisutna tendencija smanjivanja odziva birača u većini zapadnih demokratija, a oni za koje je najmanje verovatno da će glasati jesu siromašni, nezaposleni i mladi – ukratko, baš oni koje bi najviše trebalo da zanima korišćenje političkog sistema radi poboljšanja sopstvene sudbine. Strmoglavi pad poverenja od sedamdesetih godina dvadesetog veka jasno osvetljava činjenica da su svi ispod 40 godina starosti u većini zapadnih društava proveli ceo svoj dosadašnji život u zemlji u kojoj većina građana ne veruje svojoj nacionalnoj vladi.

Dakle, mada izgleda da demokratska načela imaju sve univerzalniju privlačnost i mada broj demokratskih zemalja u svetu raste (najnoviji primeri su Libija i Egipat), poverenje u komponente demokratije – stranke, izbore, parlamente, vlade – ozbiljno je narušeno. Profesorka Meri Kaldor i njen tim u Londonskoj školi ekonomije nedavno su sproveli istraživanje o izvorima novih protestnih pokreta u Evropi. Rezultati ukazuju na to da mnogi učesnici ne izražavaju toliko svoje neslaganje s pojedinim političkim odlukama vlade koliko opšte uverenje da su moćni interesi zarobili demokratske institucije u mnogim zapadnim demokratijama i da su građani nemoćni da to promene. Ne iznenađuje što je sve više ljudi sklono da glasa iz protesta ili za ekstremne stranke. Međutim, ovaj novi populizam, koji je u usponu u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama, ne predstavlja težnje obespravljenog dela stanovništva već pre frustraciju onih koji zvanično imaju moć uticaja. To nije populizam „naroda“ zanesenog romantičnom maštom nacionalista, što je bio slučaj pre jednog veka i više. To je populizam pesimistične i ugrožene većine koja strahuje da će njeno demografsko smanjivanje značiti i gubljenje moći. Prema rečima američkog političkog teoretičara Marka Lila, „On daje glas onima koji smatraju da ih kinje, ali taj glas ima samo da nam saopšti, u stilu Grete Garbo: Želim da me ostavite na miru.“

Uprkos tome što stručnjaci u medijima objavljuju da su ljudi izgubili veru u demokratiju, negde na svetu građani upravo jurišaju ulicama ne bi li povratili svoje pravo na samoupravu. U istom onom trenutku u kom je Bojko za četiri dolara na sat iznajmljivao skupine ljudi ukrajinskoj političkoj klasi, desetine hiljada predstavnika moskovske srednje klase u Putinovoj Rusiji – oni koji obično zarađuju bar 20 dolara na sat – izašlo je na ulice verujući da su slobodni i pošteni izbori jedina šansa koju Rusija ima za bolju budućnost. U arapskom svetu milioni ljudi su jurišali na barikade zahtevajući demokratsku i odgovornu vlast. Kad je reč o Bugarima, oni možda nemaju mnogo poverenja u demokratiju, ali svakako ne veruju ni u jednu drugu alternativu. Na svaku priču o nezadovoljstvu i očajanju dolazi primer energije i građanske hrabrosti. Konačno, na vama je, dragi čitaoče, da budete utučeni ili nadahnuti. Vi odlučujete o tome da li je demokratija u krizi.

Preobražaj demokratije

Neki tvrde da je ono čemu svedočimo uspon postdemokratskog kapitalizma. Po mom mišljenju, verovatnije je da prisustvujemo nastajanju postpolitičke demokratije. To je politika u krizi. I dalje je istina da u kapitalističkim demokratijama vlade zavise od poverenja birača. Ali, priroda ove zavisnosti se promenila. Kada je reč o radu vlade, u Evropi u postkriznom periodu svedoci smo nastajanja čudne podele rada između birača i tržišta. Donošenje ekonomskih odluka metodički se izuzima iz demokratske politike dok se spektar prihvatljivih političkih izbora radikalno sužava. Politika je svedena na umetnost prilagođavanja imperativima tržišta.

U devetnaestom i dvadesetom veku slobode građana bile su štićene kolektivnom snagom pojedinaca da pokrenu promenu. Ljudi su sticali prava i čuvali ih zato što su bili dovoljno uticajni da mogu da ih odbrane. Danas su naše slobode štićene logikom tržišta a ne našom kolektivnom snagom kao birača. Tržište podstiče slobodne, autonomne pojedince sposobne za preduzimanje rizika i spremne za suočavanje s odgovornostima. Birači mogu da odluče ko će biti u vladi – njihovi glasovi i dalje „biraju“ pobedničku stranku. Međutim, sada tržišni uslovi diktiraju kakva će biti ekonomska politika vlade bez obzira na to ko dobija izbore. U žestokoj debati koja se danas vodi u Evropi o budućoj institucionalnoj arhitekturi evrozone, očigledno je da će nova pravila dodatno ograničiti moć birača da utiču na ekonomsko odlučivanje. Jednostavno rečeno, uslovi tržišta su takvi da se zahteva sigurnost da birači neće donositi nepromišljene odluke. U ekonomskim kategorijama to možda i te kako ima smisla, ali u političkim kategorijama to pokreće nelagodna pitanja. Da li ljudi i dalje imaju kontrolu? Da li moć još uvek pripada biračima? Nije li predstavnička demokratija postala nešto nalik prividu?

Uticaj tržišta takođe je bio u igri prilikom odlaska Silvija Berluskonija. Na dan njegovog pada, ulice oko predsedničke palate pulsirale su demonstrantima koji su skandirali, mahali italijanskim zastavama i otvarali boce šampanjca. Prizor je delovao kao nekakav revolucionarni trenutak. Ali, nije bio ni nalik tome. Zapravo je bio trijumf moći finansijskih tržišta jer nije volja birača oterala Berluskonijevu korumpiranu i nesposobnu kliku s dužnosti; poruka „Berluskoni mora otići“ potekla je od otvorenog povezivanja finansijskih tržišta s komandnim birokratskim vrhom u Briselu (i s vođstvom Evropske centralne banke u Frankfurtu). Takođe su baš ovi centri moći odabrali Berluskonijevog naslednika, bivšeg evropskog komesara i tehnokratu Marija Montija, na mesto italijanskog premijera. Ljudi na ulicama Rima imali su sve razloge da se istovremeno osećaju ushićeno i nemoćno. Berluskoni jeste otišao, ali je birač prestao da bude najmoćnija figura u Italiji razdiranoj krizom. Građani na ulicama nisu bili akteri već posmatrači istorije. Tržite je postalo glavni akter.

„Tržišta su glasačke mašine“, rekao je svojevremeno Volter Riston, izvršni direktor Sitibank. „Ona funkcionišu tako što održavaju referendume.“ Međutim, obzir tržišta prema uticaju birača nema istu težinu kao obzir prema uticaju klijenta. Ono u šta se u tržišnim uslovima ne veruje jeste pravo naroda i njegove vlasti da intervenišu onda kada prosude da su tržišta propala. Početkom devetnaestog veka u demokratskoj Francuskoj i Engleskoj samo je pet do deset procenata ljudi imalo pravo da glasa – obrazovani muškarci, vlasnici imovine odlučivali su o svim društvenim, političkim i vojnim pitanjima. Danas je pravo glasa neuporedivo rasprostranjenije. Pa ipak, svedoci smo da se o sve manjem broju pitanja odlučuje političkim procesom. Naime, sve se više pitanja, poput onog o tome koliki treba da bude prihvatljiv nivo budžetskog deficita u slučaju država evrozone, uklanja iz izborne politike.

U svojoj knjizi Paradoks globalizacije, ekonomista s Harvarda Dani Rodrik (Dani Rodrik, The Globalization Paradox) tvrdi da imamo tri mogućnosti za upravljanje napetostima između nacionalne demokratije i globalnog tržišta. Možemo da ograničimo demokratiju da bismo postigli konkurentnost na međunarodnim tržištima. Možemo da svedemo uticaj globalizacije u uže okvire u nadi da ćemo izgraditi demokratsku legitimnost u sopstvenoj zemlji. Ili možemo da globalizujemo demokratiju po cenu nacionalnog suvereniteta. Ali ne možemo imati u isto vreme hiperglobalizaciju, demokratiju i samoopredeljivanje. Pa ipak, to je upravo ono čemu vlade teže. Političke elite žele da ljudi imaju pravo glasa, ali nisu spremne da im dozvole da izaberu „populističku politiku“. Htele bi da spuste cenu rada i da ignorišu društvene proteste, ali ne žele da javno prihvate autoritarnu poziciju. Podstiču slobodnu trgovinu i međuzavisnost, ali žele da o odlučivanju o zakonima zemlje njihova reč bude poslednja. Tako, umesto da biraju između suverene demokratije, globalizovane demokratije ili autoritarnosti naklonjene globalizaciji, političke elite nastoje da redefinišu demokratiju i suverenitet ne bi li nemoguće učinile mogućim. Rezultat je demokratija bez izbora, suverenitet bez značenja i globalizacija bez legitimiteta.

Ukratko, birač je izgubio sposobnost i uticaj da uravnotežuje moć tržišta u ime zajedničkog javnog interesa. Današnja kriza demokratije ponajpre se može ponovo razumeti kao razočaranje onih koji zvanično imaju pravo i moć, a ne kao pretnja ličnoj slobodi ili kao rizik od povratka autoritarnog režima (iskreno, od suprotnosti demokratija/autoritarnost više uglavnom i nema koristi kada je reč o razumevanju zapadne politike). Birači ne veruju da je njihov glas uistinu bitan za upravljanje njihovom zemljom, čak i kada su saglasni s tim da su izbori slobodni i pošteni. Ljudi nalaze sve manje i manje razloga da glasaju. Ili, drugačije rečeno, smatraju da je sve više i više razloga da glasaju praznim glasačkim listićima. Glas građana pretvoren je samo u šum.

- See more at: http://bif.rs/2014/01/ivan-krastev-moze-li-demokratija-da-opstane-kada-ne-verujemo-svojim-liderima/#sthash.8WeXYXHY.dpuf

Propast javnog morala

TROJANSKI KONj

Dragomir Sando navodi da nam je demokratičnost u trojanskom konju donela sve oblike moralnog zla, i narkomaniju, i homoseksualnost, i lažnu trgovinu i silne obmane i prevare: - Globalizacija dovodi do toga da se sve okreće kao rulet i može svako da je tumači sa mesta gde se kuglica zaustavi. Globalan pogled na svet podrazumeva oblik otvorenosti i razumavanja kroz savremenu viziju, ali nije podrazumevao rušenje vodoravne niti vertikalne dimenzije kulture, umetnosti, morala, nauke, progresa.

Zbog čega je javni moral u našem društvu pao na niske grane i šta je sve tome doprinelo?

Teolog Dragomir Sando tvrdi da su razlozi sunovrata heterogeni.

- Depo svetskog đubreta, sličan onome kao kada smo automobile-olupine uvozili, i u moralnom i kulturnom smislu je identičan. U Evropi i svetu postoje razni nivoi etičkih kriterija, a mi smo, što svojom, što nametnutom voljom, širom otvorili kapije svojih gradova i sela i sve ono što je najgore iz drugih svetova svesrdno "uvezli" i prisvojili. Tako su se sreli posebno imajući u vidu mlade generacije: nezaposlenost i lenjost, sladak noćni život i neambicioznost, osećaj samoodgovornosti i odgovornosti naspram egoizma, izgubljenih aršina ponosa naspram pohlepe, laži, obmane, krađe...

Da bi se stanje popravilo, po mišljenju ovog teologa, neophodno je vraćati se izvornom dobru:

- Stvarati i paralelno vraćati poverenja u istinske nastavnike, lekare, intelektualce, radnike. Nikada u istoriji nismo imali više školovanih ljudi, a okrenete li se oko sebe, sve problem do problema, od ekonomije, prava, privrede, industrije, tehnike, ljudskih prava... Mediji imaju neverovatnu moć. Ne treba uvek podilaziti mnjenju iz niskih pobuda, nego bi sve trebalo dovesti u funkciju zajedničke brige. Jedna stara pedagoška krilatica kaže: lakše je jednome svući desetoricu u blato, nego desetorici izvući jednoga iz blata.

- Ostala je samo ljuska od javnog morala - kaže za "Novosti" teolog Dragomir Sando. - Javni moral u društvu srozan je na vrlo nizak nivo. Granice su se umnogome poremetile. Nekad se bar znalo šta je društveno neprihvatljivo ponašanje.

Sando navodi da ljudi koji rade u obrazovanju, u kulturi, imaju ulogu u javnom životu, narodne vođe su i duhovnici i imaju "obavezu više" od običnog građanina da čuvaju usmene i pisane kriterijume života. Oni, ističe naš sagovornik, svesno ili ne, oličenja su svih vidova života za mnoge koji im "gledaju u leđa" i u njima traže orijentire u komplikovanom i teškom vremenu.

Sando spas vidi i u našoj tradiciji i kaže da još uvek ima mnogo toga dobroga u našem narodu.

- Tradicija je čudo! Uvek nas vrati dobru kad god pomislimo da nas više nema - optimistično zaključuje.

Slobodan Antonić ističe da javni moral određuje elita, odnosno grupa ljudi koja je na ključnim pozicijama, ne samo u politici nego i u ekonomiji, medijima, na fakultetima...

- Problem nastaje u dva slučaja - sama elita napušta norme i to se reflektuje i na javni moral. I drugo, kada imate deo elite koji, u stvari, živi po drugačijim pravilima od onih koja su proglašena za normalna. Kada elita krši norme, onda ona ili to negira ili kaže: jesam, pa šta. To dovodi do revizije normi - pojašnjava Antonić.

Teolog Sando ocenjuje da su žig našeg vremena interes i lagodnost života i oni potiru sve barijere.

- Malo je onih koji bi odoleli iskušenjima zloupotreba položaja i društvenog statusa. Znamo da je u istoriji uvek bilo nastranosti i društvenih deformacija, ali su moralne lestvice za skok uvis bile visoko uzdignute - podseća Sando.

Kada je reč o zloupotrebi položaja, kao jednom od većih moralnih problema u našem društvu, Antonić kaže da je toga bilo i u komunizmu, i za vreme Miloševića, i u vreme DOS, ali da niko nije rekao - nema veze što se, na primer, krade, a sada - odjednom se smatra i javno govori da to "nije ništa strašno".

Ovakvo društvo prvo sve svede na zakon, a onda napusti i zakon.

- Na našu nesreću, sve što je duboko nemoralno, a nije obuhvaćeno merama zakona, postaje opravdano i moguće. Nepisani zakon ljudskog uma, svesti i savesti, kao i zakon srca, ostaju na marginama života. Drugim rečima, sa pravom je rekao umni hrišćanski etičar da se danas nalazimo na smetlištu moralne civilizacije - kaže Sando.

A šta je uticalo na toliki pad morala? Ekonomska kriza, ratovi, tranzicija, trčanje za zapadnim vrednostima...

Profesor sa Filozofskog fakulteta u Beogradu Slobodan Antonić kaže da se poznatim "slučajem ministra" koji ne vidi u čemu je problem da javnost "upozna" i sa svojom ženom i sa "svojom devojkom", šalje poruka da je bračna vernost prevaziđena, da je najvažniji hedonizam - da se čovek dobro oseća i da je "ljubav" najvažnija:

- Kaže se da je izdaja žene prvi korak ka izdaji otadžbine, ali danas se i izdaja države relativizuje, pa se postavlja pitanje da li je bilo šta što se učini - izdaja, kaže Antonić.

Zloupotreba službenog položaja je, prirodno, svakodnevica. Skandala ne manjka ni u drugim društvenim sferama - školstvu, sudstvu, zdravstvu, kulturi... Ali, to je samo dio, i to benigniji, "dostignuća" političke elite, jer se čak i premijer odnosi prema državi sa jasno naglašenom neodgovornošću, poziva na kršenje Ustava, koji bi za njega trebalo da bude Sveto pismo i javno se saglašava s prekrajanjem granica kojima bi on trebalo da bude najodsudnija odbrana...

Srbija danas ima državnika koji negira Ustav, u čijem donošenju je vrlo aktivno učestvovao, po kome je došao na vlast a i usred istorijskih pregovora o statusu oko 15 odsto teritorije svoje države: "Pričane su bajke", kaže on. "Lagalo se da je Kosovo naše, pa je to čak ozvaničeno i Ustavom", objavljuje vodeći pregovarač srpske države, ovlašćen od Skupštine, Vlade, predsednika države da zastupa interese zemlje u pregovorima od najvišeg nacionalnog interesa. Pri tom nije rečeno na šta konkretno.

Možda na ovo: "Što se Kosova tiče naš ulog je već jako visok... Mi nismo večita moneta za potkusurivanje... U Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini je nepovredivost granica pravo samo unutar zajedničke države, u Srbiji obrnuto. Albanska država na Kosovu, nastaje kao divlja gradnja. Jednog trenutka, vrlo brzo, reći će nam, skuplje je rušiti, lakše je legalizovati... A zašto je dopušteno da se nelegalno zida u prisistvu međunarodne zajednice", pisao je Đinđić 2002. u svojim beleškama.

Kulturolog Ratko Božović tvdi da je nevolja što je kod nas moral postradao na svim mestima, pa činimo drugima to što sebi ne bismo želeli.

JAVNI MORAL U SVETU

U Evropi je bez premca Silvio Berluskoni, koga godinama prozivaju zbog raskalašnih zabava, a afera sa jednom od zabavljačica - marokanskom plesačicom Rubi - koštala je Berluskonija braka. U Francuskoj je Nikolu Sarkozija uspešno nasledio Fransoa Oland, bar kada su afere u pitanju. Sarkozi, koji se odmah po stupanju na predsedničku funkciju, oženio sa fotomodelom i pevačicom Karlom Bruni, tokom mandata suočio se sa pitanjem - da li je on otac deteta ministarke Rašide Dati, koja je rodila devojčicu dok je bila na čelu Ministarstva pravde. Sadašnji predsednik Oland je pre nekoliko godina bio u ljubavnom trouglu s jednim ministrom iz Sarkozijeve vlade, jer su obijica bila u vezi sa sadašnjom Olandovom pratiljom Valeri Trivajler. Još se sećamo Bila Klintona i afere sa Monikom Levinski. Brojni američki senatori i kongresmeni su, takođe, optuživani za afere.

- See more at: http://www.nadlanu.com/pocetna/info/kultura/Vecernje-novosti-Propast-javnog-morala-u-Srbiji.a-171745.297.html#sthash.V0NHW3qe.dpuf