- Najveća zabluda se i dalje sastoji u tome da ljudi još uvek veruju u takozvanu tranziciju, da će tamo - bila to Evropska unija ili „razvijeni Zapad“ - biti bolje. Ali i to se menja. Ljudi su sve više svesni da ovo stanje nije održivo, i da nas ne čeka dobra budućnost ukoliko se sve zablude tranzicijskog perioda ne izvrnu na glavu.
Šta neoliberalizam donosi ovom našem prostoru?
- Šezdesetih godina, Jugoslavija je imala prosečni industrijski rast od šest zarez jedan odsto, zdravstvo i obrazovanje bili su besplatni, pismenost je bila devedeset jedan odsto, a očekivani životni vek sedamdeset dve godine. To je službena statistika Svetske banke. Ali, to je sve počelo da se menja nakon što je neoliberalizam krenuo da se uvlači u trbuh Jugoslavije. Ne znam koliko je poznato da je Jugoslavija između 1979. i 1988. uzela čak šest kredita od Međunarodnog monetarnog fonda, i da je samo mesec dana nakon Titove smrti potpisala najveći kredit koji je MMF ikada dao na svetu do tog datuma. Ono što je Jugoslavija morala da učini zauzvrat jesu, naravno, „strukturalne reforme“, a konsekventno, umesto da se situacija poboljša, došlo je do rapidnog pada razvoja, standarda života i masovnog otpuštanja radnika.
- Od 1980. do 1987. industrijski razvoj pao je na 2,8 odsto, a 1987. već je bio na nuli, dok je 1990. dospeo na minus deset. Kada ovih dana iznova koketira s MMF-om, samo se setite koliko je ljudi bilo na ulicama 1987. Te godine, nakon šest kredita MMF-a, u čitavoj Jugoslaviji bilo je 1.686 radničkih štrajkova, u kojima je učestvovalo 288.686 radnika. Dalje zaduživanje neće ni podstaći proizvodnju, niti će izvući zemlju iz krize. Daljim zaduživanjem srljamo u novu katastrofu!
Veliko je pitanje da li sama EU zna šta želi od sebe?
- Stalno slušamo kako Nemačka ili Brisel „diktiraju“ stvari. Na ovim našim prostorima uvek je postojala ta potreba da se neki grad na B uzme kao fantazmatski objekt donošenja odluka. Prvo su to bili Beč i Budimpešta, potom je to bio Beograd, a sad je Brisel. Ali, pravi problem nije niko „napolju“, pravi problem je naša lumpenburžoazija, ova kompradorska elita koja vrlo dobro sarađuje sa kolonijalnim gospodarima.
Šta EU želi na Balkanu, a šta narodi na Balkanu žele od današnje EU?
- EU želi isto ono što je Austro-Ugarska želela pre izbijanja Prvog svetskog rata. Ovaj je prostor uvek bio kolonija. Za vreme Austro-Ugarske, Balkan je služio kao poligon za eksploataciju prirodnih bogatstava - šume Bosne i Hercgovine bile su najveća pošumljena teritorija u tadašnjoj Evropi iza Finske. Paralelno, došlo je do sprečavanja domaće industrije. Slična se situacija ponavlja i danas. Narod je ponovo zadužen, iskorišćava se jeftina radna snaga, iskorišćavaju se prirodna bogatstva. Uz svečana obeležavanja sto godina od izbijanja Prvog svetskog rata, svi govore o tome kako je rat završen. Ali, umesto Austro-Ugarske monarhije dobili smo austrijske, nemačke i francuske banke! Sedamdeset pet odsto banaka u Srbiji u stranom je vlasništu, devedeset odsto u Hrvatskoj, a čak devedeset pet odsto u Bosni i Hercegovini. Je li rat zaista gotov, ili se samo vodi drugim sredstvima?
U čemu je danas pravi problem Hrvatske i Slovenije, Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore, koje se još uvek bore za taj status?
- Kada je pre nekoliko godina britanski istoričar Nil Ferguson održao predavanje u Zagrebu, ulazak Hrvatske u EU opisao je ovako: Hrvatska će u Uniju ući posle ponoći, kada su već svi gosti pijani, a hrane je ponestalo. Prostor je potpuno uneređen, mnogi spavaju, a neki su već uzeli kapute i pripremaju se za odlazak. Ako je ulazak Hrvatske u EU moguće opisati na ovaj način, kako onda opisati ulazak Srbije? Pa nikako drugačije nego kao dolazak na „after-parti“.
Zašto se nama na ovim prostorima stalno podvaljuje da su Evropa i EU jedno isto?
- Zato jer „Evropa“ još uvek ima dobru konotaciju, uz nju se ne vezuje sve ono što se vezuje uz EU. Ali, razlika je ogromna. „Evropa“ nije samo geografski pojam, „Evropa“ je ideja. A kao ideja „Evropa“ još uvek može imati emancipatorski potencijal, kao što to može imati i Balkan. Za razliku od toga, EU je - pri čemu mislim pre svega na Evropsku centralnu banku i Evropsku komisiju - kao onaj bik u onom starom grčkom mitu, koji siluje Evropu, odnosno narod.
Neoliberalizmom, kao dominantnom ideologijom u EU, odbacuje se socijalna država koja je ideja veka i rezultat krvave sindikalne borbe i napretka. Koliko ljudi na ovim prostorima uopšte shvataju suštinu neoliberalizma, i gde je naša budućnost?
- Mislim da je sve više onih koji to shvataju na vlastitoj koži. Uzmite samo nove zakone o radu koji su gotovo istovremeno, ovog leta, prihvaćeni i u Srbiji i u Hrvatskoj. Lepo je to sažeo jedan stariji gospodin za vreme sarajevskog plenuma: „Ja možda ne znam što je internet, ali vi nećete znati što je penzija“. Sve većem broju ljudi na Balkanu je jasno da raspadom Jugoslavije nismo dobili ni demokratiju ni prosperitet, i ukoliko se hitno ne stane na kraj neoliberalnim merama - nećemo imati ni budućnost.
Izvor: Srećko H.
Нема коментара:
Постави коментар